Kupus

Kupus

Jedna od najstarijih vrsta povrća, koja se čini da je sa nama od pamtiveka, gaji se sa podjednakom strašću i na istoku i na zapadu. Ipak, glavica kakvu danas znamo i kiselimo za zimske posne i mrsne specijalitete, nije izvorni oblik ove biljke. U početku su postojali samo listovi. Kupus (Brassica oleracea var. capitata) – kultivisana, zeljasta biljka nastala je selekcijom divljeg kupusa u dugom vremenskom razdoblju. Najstariji kupus pronađen je u keramičkoj posudi, naravno u Kini, a datira iz perioda 4000 godina pre Hrista. Severna Kina je najverovatnije postojbina ove biljke.

Stari Kinezi su kupus smatrali biljkom koja hladi i omogućava postizanje ravnoteže jin i jang u telu. Takođe, kiselili su ga za zimu i rado dodavali u bareni pirinač. U Grčku je dospeo u 4. veku p. n. e. Prvi zapisi o kupusu u Evropi pripadaju drevnim Grcima – sačuvan je zapis da vinova loza neće cvetati ako raste blizu kupusa. Zabeležen je i razgovor Diogena i mladog učenika. Diogen: – Ako živiš na kupusu (budeš skroman), nećeš morati da laskaš bogatima.

Mladić: – Ako laskam bogatima, neću uopšte morati da jedem kupus. Diogen je, naravno, znao i za dobre strane kupusa za zdravlje, pa je uz skromnost u hrani i načinu života dogurao do devedesete godine, a njegov mladi prijatelj je skončao u četrdesetoj. I stari Rimljani su ga takođe voleli i mnogo koristili. Plinije je veličao vrednosti kupusa – u Poznavanju prirode naučno je opisao prednosti kupusa kao hrane, ali i kao efikasnog sredstva za obloge kod nekih oboljenja.